• Advokat Dragan Milić - Autorsko pravo, Medijsko pravo, internet i IT pravo

  • Emailoffice@milic.rs
  • Phone+381 63 384 765

SRB | ENG


Izvor: MEDIA & REFORM

Tekst: Marta Savić

Fotografije: Vladimir Đorđević


Autorska prava u medijima još uvek su za mnoge velika nepoznanica. Kako objaviti fotografije, koga potpisati, koliko teksta je dozvoljeno preuzeti sa nekog portala, samo su neka od pitanja koja svakodnevno muče brojne novinare i urednike.

Prema Zakonu o autorskim i srodnim pravima Republike Srbije, autorsko delo je originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine. Zašto su nam autorska prava toliko važna – pitanje je koje se često postavlja. O tome za naš portal govori stručnjak za ovu oblast advokat Dragan Milić.

Bez autorskih prava nema motivisanih autora. Niko ne bi stvarao ukoliko nije prepoznat kao autor nekog dela ili ako nema nikakav benefit od svega što radi. Takođe, ako autor ne štiti svoj rad, neće moći da se finansira i tada bi prestao da stvara. Idealan primer za to je filmska industrija – najbolji filmovi možda ne bi bili snimljeni u prošlosti da je današnji vid piraterije bio prisutan tada“, objašnjava Milić.

Kršenjem moralnih autorskih prava smatra se, između ostalog, i preuzimanje fotografije bez potpisa autora, izmene fotografije odnosno drugog autorskog dela, ali i kopiranje teksta koji zadovoljava kriterijume da bude smatran autorskim delom bez dozvole autora…

„Ima slučajeva kada se autorska prava krše nesvesno, mada i ta nepažnja ima svoju drugu stranu odnosno zakon je takođe smatra jednim oblikom krivice. Zašto urednici nisu proverili, na primer, izvor fotografije, poslali svog fotografa na teren ili preuzeli fotografije sa sajtova koji omogućavaju besplatno preuzimanje? Prosto, postoje dve interesne grupe. Jednima je u interesu da se autorska prava poštuju, da imaju što veću korist od svog dela, a drugima da ih koriste besplatno, odnosno da plate što manje. Sukoba između ove dve interesne grupe je uvek bilo“, kaže Dragan Milić.

Zakon o autorskom i srodnim pravima u našoj zemlji se, prema rečima stručnjaka, ne razlikuje mnogo od zakona u Evropi.

„Naš zakon je baziran na internacionalnim konvencijama, koje su davno usvojene, Bernska čak u 19. veku i vrlo je sličan, da ne kažem isti kao i zakon svih kontinentalnih zemalja koje su potpisnice ovih konvencija. Poput zakona drugih država, naš ima ‘rupa’, jer je kreiran u vreme kada su uslovi u kojima su autori stvarali bili drugačiji ne samo kada je reč o internetu već i o drugim medijima i formama izražavanja. Zakon je baziran na analognom načinu rada i ne uzima u obzir današnje digitalne komunikacije“, dodaje Milić.

Autorsko pravo traje ceo život autora i sedamdeset godina nakon njegove smrti, bez obzira kada je autorsko delo zakonito objavljeno. U slučaju da ima više autora, autorsko pravo važi sedamdeset godina od smrti poslednjeg koautora. Prestankom autorskog prava, autorsko delo postaje javno dobro, te može slobodno da se koristi, uz obavezu poštovanja moralnih autorskih prava odnosno priznanja autorstva, poštovanja integriteta autorskog dela i legitimnih interesa autora.

Dragan Milić kaže da o autorskim pravima učimo kroz„skuplju i jeftiniju školu“.

Najbolji način je da novinari i urednici pohađaju treninge i radionice na kojima mogu da se posavetuju sa stručnjacima kako da odreaguju u određenim situacijama, kako da zaštite svoje, ali i kako da vode računa o tuđim pravima. Postoji i druga, takozvana skuplja škola, kada napravite grešku i budete tuženi. Cena je tada znatno veća i vrlo je neprijatno steći znanje o autorskom pravu na taj način. Bolje je informisati se na vreme čitajući zakone ili potražiti pravni savet stručnjaka“.

Ako ipak dođe do tužbe, stručnjaci preporučuju nagodbu. „Sve zavisi od slučaja, ali uglavnom je bolje nagoditi se. Sudski troškovi, veštačenje, troškovi advokata nekada koštaju i deset puta više nego što je neko tražio pre nego što ste otišli na sud. Nagodbu ne bih preporučio samo ukoliko neko traži nerealnu sumu novca“, dodaje Milić.

Viši sud u Beogradu nadležan je za sve autorsko-pravne sporove u Srbiji. Kako kaže Dragan Milić, cilj je da se ujednači sudska praksa. „Idemo ka tome da postoje usaglašene sudske odluke, da nema mnogo odstupanja, tačnije – da naknade budu slične u predmetima sa sličnim osnovom i činjeničnim stanjem. Nije svejedno da li sudija ima 200 – 300 predmeta u radu iz oblasti autorskog prava ili ih sudi jednom ili dva puta godišnje“.

Prema Izveštaju Evropske komisije za 2016, kada je reč o Pravu intelektualne svojine (Poglavlje 7), nije zabeležen napredak u našoj zemlji.

„Mislim da do svesti ljudi i medija još nije doprla potreba da se autorska prava poštuju i zašto moraju da budu pažljivi kada postavljaju fotografije ili tekstove na internet. Treba raditi na edukaciji samih građana kako bi bili svesni potrebe za poštovanjem ovih prava“, izjavio je Milić.

Visina štete za povredu moralnih autorskih prava iznosi od 10.000 do 50.000 dinara, a kada je u pitanju objavljivanje fotografije bez dozvole autora naknada iznosi od 5.000 do 15.000 dinara. U krivičnim postupcima zaprećena je kazna i do tri godine zatvora, ali se retko dešava da neko bude osuđen, osim kada je u pitanju piraterija velikih razmera.

Izvor: MEDIA & REFORM

Tekst: Marta Savić

Fotografije: Vladimir Đorđević