• Advokat Dragan Milić - Autorsko pravo, Medijsko pravo, internet i IT pravo

  • Emailoffice@milic.rs
  • Phone+381 11 42 80 267

SRB | ENG


REKONSTRUKCIJA, RESTITUCIJA I REPARACIJA


Tekst je objavljen u štampanom izdanju magazina Nova Ekonomija, Septembar 2018


Tri naizgled slične reči, po tome što počinju na slovo R, završavaju na A, vode poreklo iz latinskog jezika, potiču iz pravne terminologije, a zapravo imaju potpuno drugačija značenja.

U Srbiji imaju još jednu sličnost - sve tri su vezane za Narodni muzej.

O njegovoj rekonstrukciji se priča već skoro dve decenije. Toliko da je i sama izgubila težinu i postala predmet interesovanja samo malobrojnog dela javnosti koji je čekao otvaranje muzeja što se simbolično i desilo na Vidovdan 2018.

Međutim, restitucija i reparacija su tema koja ima nešto dužu istoriju u Narodnom muzeju, koja s vremena na vreme dobije na značaju.

Bila je 1949. godina, prva faza posleratnog perioda je već bila na izmaku, a Amerikanci su se spremali da napuste Berlin. Bar onaj deo njih koji je brinuo o depou opljačkanih ili na drugi način tokom rata nezakonito pribavljenih umetničkih dela za zbirku Hermana Geringa. Evropski muzeji su već povratili svoja dela na osnovu spiskova koje su dostavili, preživeli naslednici starih vlasnika takođe. Međutim, preostala su dela po koja niko nije došao...

Ostalo je do danas nerazjašnjeno, da li je čovek čije je jedno od imena bilo Ante Topić Mimara, predratni i ratni trgovac umetninama, jugoslovenskog porekla i berlinskog prebivališta, dejstvovao po svojoj inicijativi ili je to uradio po izričitom nalogu i ideji nekog iz jugoslovenske vlasti ali verovatno i za svoj interes. Uz pomoć tadašnje ljubavnice koja je radila baš u depou, uspeo je da pribavi tačan opis nepreuzetih dela.

Dok je prethodni zahtev za povraćaj umetničkih dela tadašnjoj Jugoslaviji odbijen s obrazloženjem da je neprecizan, ovaj put je od jugoslovenskih vlasti stigao nov dokument sa detaljno opisanim umetninama, dimenzijama, autorima i stanju u kom se nalaze.

Nije više bilo osnova za odbijanje zahteva i Jugoslaviji je odobrena naturalna restitucija velikog broja „oduzetih“ umetničkih dela. Ne zna se tačno koliko je dela napustilo Berlin, a koliko je stiglo u Jugoslaviju, jer o tom famoznom transportu kruže i dan danas razne priče, ali u Narodnom muzeju u Beogradu je završilo njih 49, među kojima su dela Ticijana, Tintoreta, Karpača, Spinelija...

U međuvremenu, u depou je ubrzo je utvrđeno da predmetna dela ne potiču sa teritorije Jugoslavije, da je naturalna restitucija bila neosnovana i podnet je zahtev za njihovo vraćanje.

Ali jugoslovenska strana u daljoj zvaničnoj korespondenciji u ovom nesvakidašnjem sporu za osnov pribavljanja umetničkih dela nije više koristila reč RESTITUCIJA – povraćaj, već REPARACIJA - naknada štete.

A u ovom slučaju utvrđivanje pravilnosti restitucije je pitanje prava, a reparacije pravičnosti.

To pitanje je nepresušna tema i u pravnoj teoriji gde se vekovima vodi polemika šta je starije, pravo ili pravičnost. Čak su i rimljani imali izreku summum ius, summa iniuria – najveće pravo je najveća nepravda.

Za nas, nije bilo dileme da pravičnost zauzima više mesto u toj hijerarhiji, jer je našoj strani više nego dovoljan argument bila Narodna Biblioteka Srbije na Kosančićevom vencu.

Pitanje je da li Ticijan i Tintoreto mogu biti dovoljna reparacija za Žitije Svetog Save, Slovoljubve, Povelju Cara Dušana, mnoga jevanđelja, svojeručna pisma Karađorđa, Vuka, Dositeja i još na hiljade drugih rukopisa. Za nas sigurno ne.

Poslednji put su Italijani diplomatskim putem pokušali da pokrenu postupak u Srbiji povodom ovih dela pre 2 godine. Ne verujem da će odustati jer oni veruju u svoje pravo, a ne treba da odustanemo ni mi, jer verujemo u naše pravo, ali i pravdu i pravičnost.

S druge strane, možemo učiti od Italijana kako se bori za dela svojih umetnika čak i kada poreklo slika i prethodni vlasnici nisu poznati.

Iako su te slike verovatno bile deo neke privatne kolekcije, možda neke stradale Jevrejske porodice, možda ih je Gering i kupio zlatom ili francima, svejedno Italija ne odustaje od svojih slikara, jer je njihovo poreklo uvek argument da moraju i pripasti Italiji.

Međutim, ostavimo po strani slučaj borbe prava i pravičnosti jer za Srbiju je u ovom trenutku mnogo bitnije pitanje drugačije restitucije ili reparacije.

Reparacije uništenog ili izvitoperenog duha naroda i zagubljenog kulturnog identiteta. Za šta se delimična krivica može pripisati i činjenici da su generacije odrastale bez mogućnosti da posete Narodni muzej, pa ih danas nije briga ni za Ticijana ni za Katarinu Ivanović.